Седмочлана група представника Покрета "Двери" са Севера Србије (тачније из 4 повереништва за: Сомбор, Апатин, Оџаке и Врбас), посетила је протеклог викенда браћу и сестре са Косова и Метохије, који већ три ипо месеца, дежурајући на барикадама, пружају отпор самопроглашеном косовском режиму.
За путовање од Апатина, преко Сомбора, Оџака и Врбаса до административног прелаза између Рашке и Косовске Митровице, требало нам је отприлике 12 часова вожње. На Јарињу нисмо прелазили административни прелаз јер се тамо налазе опкољени НАТО војници и српске барикаде, већ смо преко бројних шумских и планинских путева, пар сати после поноћи прешли измишљену границу и стигли у лепи Лепосавић. Срби су у судбоносном тренутку одреаговали, супротставили се самопроглашеном косовском режиму и на главним путевима поставили десетак барикада на северу Косова и Метохије, где свакодневно мирно протествују. Који је смисао оваквог отпора и чему се надају косовски Срби,
чућете у аудио запису разговора са председником општине Зубин Поток, господином Славишом Ристићем (линк за аудио изјаву 1).
После 12 часова дугог пута и вијугавих серпентина изнад Косовске Митровице, стижемо на барикаде у Јагњеници и Зупчу где нас дочекују мештани одређени да бдију те ноћи и чувају путеве према Јарињу и Брњаку. Да бисте упознали овај крај и топониме, ипак ћете морати да дођете и проведете ноћ са нашом сабраћом. Већ три ипо месеца Срби са севера Косова и Метохије свакодневно чувају барикаде на путевима и наизменично бдију уз импровизоване пећи. Хвала Богу, кад се Срби сложе, онда се одмах и умноже, тако да ничега не мањка. У бесаним ноћима, какву смо и ми осетили на својој кожи, температура се полако али сигурно спушта испод нуле, концентрација мора да се одржава трезвеним разговорима, а теме се често понављају и по више пута, у недоглед, јер тема овдашњих Срба је заправо само једна - како опстати на прагу свога огњишта и остати слободан.
Из Оџака је са нама стигла и домаћа ракија и топла бачка погача, умешена златним рукама госпође Милеве Манасијевић, какву по речима промрзлих Колашинаца, на барикадама још нису јели. А да се крсна слава у Срба заиста слави и по три дана можемо да посведочимо сви ми који смо се те ноћи окрепили, домаћински почашћени славским послужењем, у част Свете Петке коју у Ибарском Колашину многе породице прослављају. Те ноћи, нисмо ни желели, а ни могли да заспемо од узбуђења, па смо обилазили бројне барикаде по путевима, упознавали људе и разговарали. Чим смо стигли нестрпљиво смо преконтролисали НАТО војнике на оклопним возилима окружене бодљикавом жицом, овековечили се и проверили «да ли им смета дим који ветар носи баш на њихову стражу», покушали смо безуспешно с њима да прозборимо по коју реч, а онда смо ипак пали с ногу од премора и дочекали јутарњу смену.
Ту јутарњу смену већином чине жене - супруге, мајке, баке и девојке које на барикаде стижу већ у 7 часова ујутру да одмене своје мужеве. С некима од њих смо се и спријатељили кроз срдачан разговор, тако да смо открили и „наше горе лист“ -
Радицу Касаловић из Сивца удату у селу Зупчу већ 24 године, мајку петоро деце и поносну баку једног унучета (која носи и орден Мајке Југовића) (линк за аудио изјаву 2). Некада је била одлична рукометашица, а да је остала у форми сведочи и анегдота са барикада која ће се следећих деценија препричавати у овом крају, и која није баш за новине.
Из аудио записа разговора са нашом Радицом и госпођом Радмилом Капетановић, председницом Кола српских сестара из Зубиног потока (линк за аудио изјаву 3), сазнаћете из прве руке све о мотивима Срба који траже слободу, и како то овде понекад изгледа кад НАТО војници прекораче овлашћења и почну да примењују силу над голоруким народом. Стигли смо тог сунчаног дана и до манастира Девине Воде, а пар сати смо провели и у Косовској Митровици на барикадама испред моста где смо упознали храбре Митровчане.
У поподневним часовима, чекале су нас две вишедетне породице у Зубином Потоку којима је браћа из Двери Врбаса наменила скромну материјалну помоћ. Како то обично бива, растали смо се од браће са барикада као да се познајемо сто година, а не два дана. У повратку из Јагњенице и Зубча стигли смо на барикаде у Јарињу, срели се са браћом Дверјанима и уз топли чај погледали на видео платну филм Бориса Малагурског "Тежина ланаца", одакле смо се опет вијугавим и стрмим планинским путевима упутили ка питомој равници.
Закључка нема, јер драма на Косову и Метохији не престаје! Ако сте препознали главну српску тему са барикада - опстати на свом огњишту и остати слободан, ако имате шта да кажете својој сабраћи у Зубином Потоку и другим српским општинама – похитајте и подржите их - не оклевајте да ширите истину у својим градовима и селима, јер у свеопштем медијском мраку нашем народу се још једном спрема издаја.
Б.Ц.
Преузмите појединачне фотографије...
Нема коментара:
Постави коментар